1. Uvod
Postoje dve opšte vrste duhovne prakse (sadne):
- Individualna duhovna praksa (vjašti sadna): Kada koristimo izraz “individualna duhovna praksa”, to se odnosi na duhovnu praksu koja se obavlja da bi se povećao nečiji lični duhovni rast. Tipična vrsta duhovne prakse koja se radi prvobitno radi ličnog duhovnog rasta bi bilo pojanje Božjeg Imena, ili učenje duhovnog teksta. Ovde samo pojedinac ima koristi od duhovne prakse.
- Kolektivna duhovna praksa (samašti sadna): Kada koristimo izraz “kolektivna duhovna praksa”, to se odnosi na duhovnu praksu koja se obavlja da bi se povećao duhovni rast drugih ljudi. Na primer, kada tragaoci dobrovoljno ponude svoje vreme i trud da bi držali predavanja o Duhovnosti, to je poznato kao kolektivna duhovna praksa.
2. Značaj individualne u odnosu na kolektivnu duhovnu praksu
U današnje vreme, važnost kolektivne duhovne prakse za naš duhovni rast je 70% dok je važnost individualne duhovne prakse samo 30%. Dakle, da bismo duhovno napredovali važno je da motivišemo što je moguće više ljudi iz naše okoline da obavljaju duhovnu praksu. Ovo je služenje Apsolutnoj Istini(Satseva) u pravom smislu. Ipak za ovo tragalac mora da poveća svoj duhovni nivo tako što će da obrati pažnju na svoju individualnu duhovnu praksu.
Kao tragaoci za Istinom, mi moramo da napravimo ravnotežu između individualne i kolektivne duhovne prakse. Analogija sa lampom koja gori će slikovitije objasniti važnost ove ravnoteže.
Ulje u lampi predstavlja našu individualnu duhovnu praksu (vjašti sadnu), a svetlost lampe našu kolektivnu duhovnu praksu (samašti sadnu). Ako ima manje ulja, lampa neće davati blistavu svetlost. Stoga temelj naše individualne duhovne prakse mora biti jak, jer nam on daje podsticaj da održavamo našu kolektivnu duhovnu praksu. (U slučaju lampe, plamen koristi i troši ulje, ali kolektivna duhovna praksa ne troši našu individualnu duhovnu praksu. Naprotiv, ona je pojačava.)