Definicija duhovne prakse
Fondacija za istraživanja zasnovana na Duhovnoj Nauci (SSRF) definiše duhovnu praksu kao iskren i istinit svakodnevni trud, u izgrađivanju i razvijanju božanskih kvaliteta i postizanju trajne sreća ili Blaženstva.
Duhovna praksa se može definisati i kao naše lično putovanje ka sopstvenoj unutrašnjosti koja postoji izvan iskustava koja dobijamo preko pet čula, uma i intelekta, što nam omogućava da doživimo Dušu (Boga) u sebi. Jedna od Božjih kvaliteta je neprestano Blaženstvo, tako da usmeravanjem na Dušu i mi doživljavamo Blaženstvo.
Da bismo duhovnom praksom postigli brz duhovni razvoj ona treba da je:
- Usklađena sa pet osnovnih principa duhovne prakse
- Da se dešava uz stalno postepeno uvećavanje kvaliteta i kvantiteta duhovne prakse
Šta je individualna duhovna praksa, a šta duhovna praksa za dobrobit društva?
1. Uvod
Postoje dve opše vrste duhovne prakse:
- Individualna duhovna praksa (Vašti sadna): Izraz “individualna duhovna praksa” odnosi se na ličnu duhovnu praksu koja se obavlja kako bi se uvećao sopstveni duhovni rast. Vid individualne duhovne prakse koja se radi zbog ličnog duhovnog razvoja bio bi pojanje Božjeg Imena ili učenje duhovnog teksta. Od obavljanja individualne duhovne prakse korist ima samo pojedinac.
- Duhovna praksa za dobrobit društva (Samašti sadna): Izraz “Duhovna praksa za dobrobit društva” se odnosi na duhovnu praksu koja se obavlja da bi se pomogao i uvećao duhovni rast drugih ljudi. Na primer, kada tragaoci dobrovoljno ponude svoje vreme i trud da bi držali predavanja o Duhovnosti, to je na primer, jedan od načina obavljanja duhovne prakse za dobrobit društva.
- Značaj individualne u odnosu na kolektivnu duhovnu praksu
U današnje vreme, važnost duhovne prakse za dobrobit društva, za naš duhovni rast je 70% dok je važnost individualne duhovne prakse samo 30%. Dakle, da bismo duhovno napredovali važno je da motivišemo i aktiviramo što je moguće više ljudi iz naše okoline da obavljaju duhovnu praksu. Ovo je služenje Apsolutnoj Istini u pravom smislu. Ipak za ovo tragaoci moraju da povećaju svoj duhovni nivo tako što će obratiti pažnju na svoju individualnu duhovnu praksu.
Kao tragaoci za Bogom, moramo napraviti ravnotežu između individualne i duhovne prakse za dobrobit društva. Analogija sa lampom koja gori će slikovitije objasniti važnost ove ravnoteže.
Ulje u lampi predstavlja našu individualnu duhovnu praksu (Vjašti sadnu), a svetlost lampe našu duhovnu praksu za dobrobit društva (Samašti sadnu). Ako ima manje ulja, lampa neće davati blistavu svetlost. Zato temelj naše individualne duhovne prakse mora biti snažan, jer nam on daje podsticaj da održavamo našu duhovnu praksu za dobrobit društva. (U slučaju lampe, plamen koristi i troši ulje, ali duhovna praksa za dobrobit društva ne umanjuje našu individualnu duhovnu praksu. Naprotiv, ona je pojačava.)
Etape u duhovnom rastu
