1. Uvod

Svake godine širom sveta umre više od 50 miliona ljudi. Najrasprostranjeniji i najprihvaćeniji način obavljanja pogrebnih običaja su kremacija i sahrana. Zoroastrijanci iz Mumbaja u Indiji su mala zajednica koja svoje mrtve ostavlja na otvorenom u Tornjevima tišine da ih pojedu lešinari. U prošlosti su neke civilizacije svoje mrtve mumificirali. Metodologijom istraživanja zasnovanog na duhovnoj nauci smo ispitali efekte nekih u današnje vreme najrasprostranjenijih vrsta pogrebnih običaja, iz perspektive pomaganja našim precima u životu posle smrti.  

Popularni koncept kaže da posle smrti duša ide prema svetlu, ili ima svoje voljene koji je čekaju na drugoj strani da joj požele dobrodošlicu, itd. Međutim, da biste zaista razumeli šta se dešava sa suptilnim telom koje je upravo napustilo fizičko telo posle smrti, preporučujemo vam da pročitate sledeća tri članka pre nego što  dalje nastavite sa čitanjem ovog teksta.

• Život posle smrti?

• Šta je region smrti?

• Istraživanje zasnovano na duhovnoj nauci na temu  ”Svetla na kraju tunela”

Kada  pročitate ove članke razumećete kako suptilne duše predaka mogu da budu ometane u životu posle smrti i kako možemo da im pomognemo. Drugo popularno verovanje je da naši preci mogu da nam pomognu na Zemlji. Međutim, ovo je daleko od istine. Većini naših preminulih predaka je očajnički potrebna pomoć. Jedini koji mogu da im pomognu su njihovi potomci na Zemlji. Jedini način na koji mogu da privuku pažnju svojih potomaka je da ih ometaju. Ovo ometanje može da bude u različitim oblicima dok se ne dostigne tačka u kojoj će potomak kao jedini izlaz da prihvati da obavlja neku duhovnu praksu i koja će da ga oslobodi ometanja suptilnih tela preminulih predaka.

Da biste razumeli tekst u nastavku, molimo vas pročitajte:

• Problemi sa suptilnim telima preminulih predaka
• Zašto bi moji preminuli voljeni i drugi preci želeli da me povrede?

Način na koji sahranjujemo svoje mrtve može da poveća ili da umanji neprijatnosti kroz koje predak mora da prođe u suptilnoj dimenziji.

Ponekad ljudi odmeravaju razloge za i protiv različitih vrsta pogrebnih običaja razmatrajući njihov uticaj na životnu sredinu. Ovo je jedan način razmišljanja. Međutim, najveća šteta se čini u duhovnom okruženju kada se primenom duhovno štetnog pogrebnog običaja dovede do daljih neprijatnosti za suptilno telo preminulog pretka.

2. Šta se dešava sa fizičkim telom posle smrti?

Kad osoba umre, samo fizičko telo se gasi, ali suptilno telo koje se sastoji od uma, intelekta i ega koji sadrži sve želje i impresije, nastavlja da postoji. Um, intelekt i suptilni ego formiraju ličnost osobe. Ove karakteristike ličnosti ostaju netaknute i fizičko umiranje ni na koji način ne menja osobu.

Koncept vezanosti za sopstveno fizičko telo:

Kad osoba umre nisu joj poznata sva iskustva života posle smrti, što bolje može da se razume ako budete pročitali članak – Region smrti. Zbog toga osoba teži telu koje poznaje i svetu iz kojega je došla, iako je mrtva. Ovo je još jače izraženo kad je telo ostalo sačuvano, kad se telo balzamuje, ili zamrzne za kasniju sahranu. Suptilno telo oseća povezanost sa svojim fizičkim telom i još mu je teže da se odvoji i da nastavi sa daljim putovanjem, jer ne može da ostavi svoju “prethodnu” kuću – svoje fizičko telo.

Vibracije oko mrtvog tela koje privlače negativne frekvencije:

U trenutku smrti se iz tela oslobađaju gasovi. Ti gasovi su obični fizički gasovi koji nastaju raspadanjem tela. Pošto se radi o gasovima koji izlaze iz raspadajućeg tela, njihove frekvencije i vibracije su po prirodi negativne, što u neposrednom okruženju povećava komponentu tame (inercija,neznanje). Ove negativne frekvencije privlače duhove koji ulaze u okruženje mrtvog tela.

Sledeću seriju slika su nacrtali tragaoci za Istinom koji imaju razvijeno šesto čulo koje im omogućuje da “vide” ono što se dešava suptilnom telu mrtve osobe, kao i šta se dešava u okruženju fizičkog tela preminule osobe.

 

 

Duhovi utiču na mrtvo telo ostvarujući kontrolu nad pet vitalnih energija i sub-vitalnih energija, koje su u trenutku smrti u procesu oslobađanja iz tela u Univerzum. Oni na mrtvo telo emituju crnu energiju u obliku dima koji ga obavija i stvara crni pokrivač preko njega. Ovaj dim je nevidljiv za oko, ali može da se primeti pomoću šestog čula (nadčulnog opažanja). Na mrtvo telo se zbog uticaja duhova prenose crne frekvencije i leš se sa njima napuni.

Pošto duhovi uspostave kontrolu nad fizičkim telom, pet vitalnih energija i sub-vitalnim energijama, svoju pažnju usmeravaju na hvatanje suptilnog tela preminule osobe.

Suptilno telo prosečne osobe je obično puno svetovnih želja i kruži okolo u Zemljinom regionu. Ono ima suptilnu vezu sa svojim bivšim fizičkim telom zbog psihološke vezanosti za njega, kao i zbog vitalne energije koja se oslobađa iz mrtvog tela u atmosferu u periodu od nekoliko dana. Duhovi koriste ovu suptilnu vezu da dopru do suptilnog tela. Oni hvataju u zamku suptilno telo tako što prenose vrtlog crne energije prema njemu i tako ga vuku u svoje polje uticaja.

Zatim oni hvataju suptilno telo u mrežu crnih frekvencija. Ovo onemogućava slobodno kretanje suptilnog tela i tako stvara prepreku u njegovom daljem putovanju posle smrti. Posle nekog vremena, mnogo duhova se pridružuje uticaju na suptilno telo stvaranjem dodatnih omotača crnih frekvencija čime preuzimaju potpunu kontrolu nad njim. Na ovaj način, duhovi potpuno preuzimaju kontrolu nad mrtvim telom i suptilnim telom preminulog pretka.

Iz duhovne perspektive, pogrebni običaji treba da imaju sledeće ciljeve:

• Svesti mogućnost uticaja duhova na najmanju meru
• Pomoći suptilnom telu da se reši vezanosti za fizičko telo
• Pružiti podsticaj i zaštitu suptilnom telu u njegovom daljem putovanju posle smrti.

 

Informacije i slike u tekstu koji sledi je prenela gospođa Anđeli Gadgil, tragalac za Istinom SSRF-a sa vrlo razvijenim šestim čulom. Informacije i slike su dobijene od Univerzalnog Uma i Intelekta i pokazuju tačno šta se suptilno događa kada je osoba:

1. Kremirana
2. Sahranjena
3. Ostavljena lešinarima da je pojedu

3. Kremacija tela

Kremacija je praksa spaljivanja leša.

Važno je da napomenemo da kremacija treba da se obavi što je ranije moguće, a najbolje je pre zalaska sunca. Ako je osoba umrla noću, sa kremacijom može da se sačeka do jutra. Ubrzavanjem pogreba umanjuje se uticaj negativnih energija na mrtvo telo.

Ovo je sled događaja koji su posmatrani:

1. U toku kremacije (sa efektom Apsolutnog elementa Vatre) praćene recitovanjem specifičnih mantri, pet vitalnih energija, sub-vitalne energije i gasovi koji se oslobađaju iz leša se isteruju i dezintegrišu u atmosferi.

2. Zahvaljujući Apsolutnom elementu Vatre i mantrama, oko tela koje gori se stvara suptilni zaštitni omotač koji ga štiti od uticaja duhova.

3. Zahvaljujući potpunoj dezintegraciji pet vitalnih energija i sub-vitalnih energija, svaka suptilna veza koju je suptilno telo imalo sa fizičkim telom je prekinuta.

4. Apsolutni element Vatre i mantre takođe čiste suptilno telo od frekvencija rađa (akcija,strast)-tame  i stvaraju zaštitni omotač oko njega.

5. Tako suptilno telo koje je sada očišćeno od frekvencija rađa-tame postaje lakše i više satvik (satva-čistota,znanje). Ovo mu olakšava dalje putovanje izvan Zemljinog regiona.

Ukratko, analiza kremacije pokazuje da ona ispunjava sve kriterijume efektivnosti pogrebnog običaja.

 

Ako telo nije potpuno spaljeno i dalje mu preti opasnost od uticaja duhova.

Takođe pročitajte članak: Koja je duhovna perspektiva rasipanja pepela sa posmrtnim ostacima iz urne?

4. Sahrana

Proizvođači pogrebnih sanduka prave sanduke sa nevidljvim bravama i gumenim zaptivačima. Ovi sanduci su poznati i kao zapečaćeni sanduci. Sanduci su napravljeni tako da ne dozvoljavaju prodiranje vode, zemlje i vazduha unutra. Međutim, oni takođe  vrlo uspešno zadržavaju sve gasove koji se oslobađaju u sanduku. Suptilni pritisak u sanduku raste kako se negativne frekvencije koje leš zrači materijaliziraju u sanduku i pretvaraju se u crni omotač oko tela. Ovaj proces materijalizacije stvara neprijatne, tople frekvencije trenja. Ove frekvencije stvaraju suptilni negativni zvuk koji privlači duhove.

Duhovi ulaze u sanduk i preuzimaju kontrolu nad pet vitalnih energija i sub-vitalnih energija i počinju da obavijaju leš omotačem crne energije. Pošto se telo sahranjuje u zemlju, ono privlači negativne frekvencije iz regiona Pakla koje formiraju omotač od crnih frekvencija preko leša. Duhovi koriste kontrolu koju imaju nad fizičkim telom, pet vitalnih energija i sub-vitalnih energija da bi pristupili suptilnom telu. Posle izvesnog vremena, sa navalom crne energije duhova povećava se i težina suptilnog tela. Suptilno telo biva povučeno prema sanduku i uhvaćeno u njega i postaje plen za uticaje duhova.

Pošto su suptilna tela sahranjenih zarobljena u regionu Zemlje, njihova mogućnost da postanu duhovi je veća nego kod onih čija su tela kremirana. Čak i ako je osoba vodila relativno dobar život dok je bila živa, samim činom sahrane, njena mogućnost da postane duh, iako protiv svoje volje, se mnogostruko uvećava. Pod uticajem drugih duhova, ona je prisiljena da čini dela zbog kojih se povećavaju gresi koji osobu vuku dublje ka nižim regionima Univerzuma.

Suptilna analiza metode sahranjivanja pokazuje da ona ne ispunjava ni jedan od kriterijuma efektivnosti pogrebnog običaja.

5. Hranjenje lešinara mrtvim telom

 

Zajednica Persijanaca (Zoroastrijanaca) odlaže svoje mrtve stavljajući tela na mesto zvano “Toranj tišine”. Toranj je otvoren prema nebu i nema krova. Telo je izloženo sunčevim zracima da bi se raspalo i lešinarima da ga pojedu.

Pošto je suptilno telo još uvek vezano za fizičko telo u vreme smrti, ono prolazi kroz agoniju dok telo rastržu lešinari i dok se ono raspada.

Da telo ne bi bilo korišćeno kao sredstvo za uticaj na suptilno telo, ono mora da bude uništeno potpuno i to što je pre moguće. Vatra je jedini element koji to može brzo da uradi. Potrebno je nekoliko dana da bi pet vitalnih energija i sub-energija potpuno napustile telo. Tokom ovog perioda, mogu da ih iskoriste duhovi da bi preko njih došli do suptilnog tela preminulog pretka. Sunčevi zraci i lešinari jednostavno nemaju sposobnost da unište telo za nekoliko dana.

Međutim, nešto mnogo štetnije se događa na duhovnom nivou. Obzirom da kod ove vrste pogrebnog običaja lešinari napadaju leš, miris krvi, kostiju i mesa leša privlači mnoge suptilne Mantrike i duhove. Oni koriste krv i kosti da obave negativne obrede i ostvare kontrolu nad suptilnim telom. Davanjem tela lešinarima, celo telo veoma brzo potpada pod kontrolu duhova i Mantrika. Oni mnogo lakše postaju robovi Mantrika i neizmerno pate posle smrti. Na ovaj način, njihova suptilna tela ne dobijaju podsticaj i lako padaju pod kontrolu duhova, a time i Pakla. Pored toga, mnogi duhovi zadovoljavaju svoje žudnje i glad za mesom jedući ljudsku krv i meso koristeći lešinare kao medijume.

Suptilni Mantrici materijalizuju suptilni neprijatni miris koji se oslobađa kroz krv i meso i uz pomoć recitovanja negativnih mantri, suptilnom telu opet daju suptilni oblik. Onda mu daju oblik duha i nateraju ga da čini mnogo loših dela i tako muče druge.

Suptilna analiza metoda predavanja leša lešinarima pokazuje da ovaj običaj ne ispunjava ni jedan od kriterijuma efektivnosti pogrebnog običaja i štetniji je od sahranjivanja.

6. Kako sahrana ili kremacija utiču na životnu sredinu

Sam pogrebni običaj u kome ostavljamo telo da ga pojedu lešinari može biti bolji za zaštitu životne sredine od sahranjivanja u sanduku, kremiranja u krematorijumu, ili spaljivanja na lomači. Međutim, prilikom biranja pogrebnog običaja ne možemo da razmatramo samo uticaj na životnu sredinu. Postoje drugi, duhovni aspekti koje treba da razmotrimo, kao što je uticaj duhova. Isključivanjem duhovne dimenzije prilikom donošenja odluka o tome koji pogrebni običaj treba da se izabere i odlukom da sačuvamo telo netaknutim, dramatično se povećava šansa da će naši preminuli da budu pod uticajem duhova.

7. Zaključak

Od svih vrsta pogrebnih običaja, kremiranje tela je najkorisnije. Ljudima koji su živeli relativno dobre živote, samim aktom sahranjivanja se povećavaju šanse da postanu duhovi u životu posle smrti. Ponekad smo vezani za pogrebni običaj koji se primenjuje u kulturi u kojoj živimo. Međutim, duhovne posledice sahranjivanja i ostavljanja tela lešinarima treba da budu sagledane kao protivteža nečijoj psihološkoj vezanosti za određenu vrstu pogrebnog običaja.